Приповетке / Бранислав Нушић

УШ Ж. МИЛИЋЕВИЋ

кад сам пред означенима, и у присуству Војислављевом (Драгутин није био у Београду), читао једно после подне Гародног посланика, тамо у дубини Илићеве баште, под великим орахом. И Милутин и Влада су ме охрабрили, а социалиста-поета Арсенијевић чак је био и одушевљен,“

Иако поднесен Управи Народног Позоришта, иако одмах примљен у репертоар, Народни посланик је ипак подуже чекао да буде приказан. У очекивању премиере свога првога комада, Бранислав Нушић је написао нове позоришне комаде; Прва парница, 1886., Сумњиво лице, 1887., Протекција, 1888. Од тада, може се рећи, позориште га има стално за себе. Од тада, највећи и најглавнији део целокупног његовог рада припада позоришту. Он пише своје комаде без обзира да ли ће и када ће они бити приказани. Из године у годину списак његових позоришних дела све више расте. Када је, 1914., прослављао четрдесетогодишњицу свога књижевног рада, у томе списку било је тридесет разних комада. Данас их већ има тридесет осам. Када буде славио педесетогодишњицу биће их, вероватно, педесет. Поред горе наведених, поред Гјучине, Обичног човека и комада Свет, који су објављени у издањима Српске Књижевне Задруге, Нушић је написао досада за позориште још и ове ствари: Кнез од Семберије, Тако је морало бити, Шопенхауер, Расшко Немањић, Г1од старост, Наша деца, На уранку, ЈБиљан и Оморина, Грех за грех, Под облацима, „Хаџи-Лоја, Јесења киша, Иза божјих леђа, Ланак ју крви, Ттуш око света, Томашда, Кнегиња од Трибала, Велика Недеља, Наход, Два лопови, Туђинче, Светски раш, Књига друга, Вечност, Мува, Дугме, Кирија, Дешо, Кијавица, Опасна: игра, Миш.

У овоме списку, истина, налазе се и комади чији су рукописи данас изгубљени. На репертоару Народног Позоришта некад, приказивани, и не једном, пре рата, они су остали нештампани, и за време рата њихови су рукописи пропали. Данас их нема више ни архива Народног Позоришта у Београду,