Приповетке / Бранислав Нушић

БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ 1Х

ни њихов писац. Ти некад играни, а нештампани и изгубљени комади су: /Трва парница, Љиљан и Оморика, Иза божјих леђа и Јесења киша. Али, потпуности ради, ваља рећи да у списак нису ушле мање пригодне ствари Нушићеве, писане поводом разних свечаности, на пример поводом Змајеве смрти („У српској кући“), или поводом новинарског конгреса (покушај ревије), или поводом прославе педесетогодишњице Народног Позоришта („Пред позориштем“),. и тако даље. А и таквих ствари има доста. И природно да и оне допуњују слику Нушића као позоришног писца, ако не по чему друтом, онда, у сваком случају, као докуменат његове невероватне активности. _

После овога списка, врло речитог самог по себи, није, може бити, потребно нарочито истицати да је Бранислав Нушић наш најплоднији и најпознатији позоришни писац. Није потребно нарочито се задржавати и доказивати да је његово име постало синоним за скоро целокупан домаћи репертоар у последње четири деценије. И није потребно нарочито подвлачити да у историји наше књижевности нема примера сличног његовом, нити има писца који би се, обимношћу и чисто позоришним успехом свога дела, могао са њиме поредити. Нема примера, одиста, да је други неки наш писац написао толико ствари за позориште. Нема примера да је неки други наш писац, ако је и писао, ну колико је баш писао за позориште, био у своме раду тако разноврстан, тако невероватно инвентиван. Који је други наш писац који се огледао на свима врстама позоришног писања, на свима врстама позоришних обликаг Има ли ког другог да је писао и шалу, и комедију, и друштвену и историску драму, и трагедију, и водвиљ, и провербе, и либрета за оперу, и мале пригодне сцене, и ревијуг И који је други наш писац радио то са једном лакоћом која ће прећи у приповетку, са једним ретким, потпуно инстинктивним осећањем онога чисто позоришног „диалога и чисто позоришног догађања, који су Бра-