Приповетке / Бранислав Нушић

162 БРАНИСЛАВ Ђ. НУШИЋ

куће кутију машина и пођем да се састанем с Персом, како би заједно отишли на онај свет.

Седнемо у њеној башти на траву и ја извадим кутију.

— Па шта ћемо садг — пита Перса,

— Да једемо машине!

— Како да једемог

— Ето овако — рекнем ја, па откинем главић и бацим а оно дрвце поједем.

— А што то бацашр

— Па то је гадно.

И она се реши, те почнемо да једемо она дрвца. Она поједе три, па јој ударише сузе на очи.

— Ја не могу више, никад у животу нисам јела дрва, не могу више.

— Онда, ти мора да си већ отрована.

— Може бити, рече она, а ја наставих и поједох девет дрвцета, па и ја изгубих апетит.

— Па шта ћемо садг — пита она.

— Сад да идемо свако својој кући, да умремо. Срамота је, знаш, да умремо овде у башти; ми смо деца из добрих кућа, па је срамота да умремо у башти.

— Јесте! — рече она и пођосмо.

Цела се ствар међутим свршила овако: она је отишла кући и молила мајку да јој намести кревет да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, то јест да је јела дрва са мном. Мајка њена, без обзира на њен положај, рече:

— Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!.. И већ, шта је даље било, ви сви знате.

Због тих батина Перса ме је страшно омрзла и тако се свршила моја прва љубав.

Моја друга љубав била је још фаталнија. Заљубио сам се у кћер једнога ђакона и писао јој писмо. То писмо, место да прими његова ћерка, примио је ђакон, и једанпут, о некаквом великом празнику, после службе божје, истукао ме јеу порти.