Приповетке / Вељко Петровић
8 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ
вели да се торњаш! — викну под стакленим заклоном терасе госпођа докторка у плавом јутарњем оделу за чешљање, напудерисана лица као шљива са пепељком и кријући прстима, начичканим прстењем, обнажен врат, па му баци круну која весело зазвецка на опекама.
Круна се докотрља до Паштровићевих ногу. У први мах помисли, да ће стати на њу и да му је неће дати, али ипак женина присутност му сломи тренутно, ћудљиво, опорбено расположење, које га је, само по себи, испуњавало неком очајном гордошћу и задовољством.
— Ходите Паштровић, имам да удесим нешто с вама — рече госпођа, пошто се Црвени Пера покупио и вукући ногу за собом дрхтавом руком удешавао шешир на главу и изашао на улицу.
— Доћи ћу касније. Пусти ме на само.
— Нећу имати касније времена. Дођите одмах.
= А што да се свађам, помисли Паштровић. Кад једном учиним русвај, смириће се све.
— Пхи, где сте се тако упрашили 2 Ти си Пишта као дете. Тако да ми ниси ушао! Отреси ноге! Маришка, четку, па очистите господина!
И док се господин, дигнувши главу да га четка не крзне из непажње по носу, окретао тамо амо, као код пробања одела, и док га је Маришка гладила четком и пипкала прстима перца но њему, Паштровић дсети из њене косе мирис свог француског бриљантина! Али није рекао ни речи и ако га је та дрскост и нескривана крађа вређала. -
— Сви ме краду, сви ме ови убијају. Лопови, лопови, пауци, — помисли он, рече девојци: · хвала!а кад му жена допусти:— но тако!— он уђе у собу пазећи да не стане на паркет и напрежући пријатељскије црте на лице, јер је Боришка јако раздражљива и сангвинична.
П. Госпођа Боришка Паштровић, рођена Колош-
вари де Колошвар, била је већ у тридесет и деветој