Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 7

би се срео са женом која је пуна прохтева и пребацивања. Код степеница које воде у ходник умало се не спотаче у Црвеног Перу, кљакавог кућног просјака.

Пера је пружао пред њега својом краћом закржљалом руком маслени шешир, који су му деца пробијала флобертицама, и стојећи нахерен, јер је због краће леве ноге стајао само на њеним прстима, чупав, необријан, разголићених, риђе маљавих прсију, падавички отомбољених усана и блесастих очију, непрестано је мрмљао у дубоком, пијаном басу: — отче наш, иже јеси на небесих, ... од лукаваго... кљеб наш насушни — и — отче наш... и тако упорно и монотоно, и не би престао док му се не би што уделило. | Др. Паштровић је посматрао Црвеног Перу с извесним занимањем. Пера је несметано држао шешир и гунђао: — отче наш... кљеб наш... и долги наша... као да се и досада није исти господин кроз десет година само и једино. шалио с њиме, а да му никад ни погледао није у очи или у богаљасту руку као сад.

— Којим правом тураш ти пред мој нос тај свој смрдљиви шешир 2 — вели адвокат озбиљно, избочивши се пред божјака и упиљивши једно око право у њега, док је друго затворио као при гађању.

= Којим правом — аг

— Мртвима за душу, живима за здравље... отче наш иже јеси... кљеб наш... и избави нас од лукаваго... отче наш...

— Фато што си епилептичан да ти ја дам петак и своје још неизношене ципеле2г — Зато што се не переш и што си богаљ. И зашто баш ја да ти морам датиг И ја сам богаљ. Би ли ти мени дао, брате, да се ја разголитим и пружим длан пред тебег Знаш ли ти да сам и ја просјаксКао ти. Баш ко ти!

— Таки да си се вукао на поље!

— ... Да свјатитсја имја твоје... кљеб наш насушни дажд нам днес...

— Нема 'леба! Нема 'леба! Напоље!

— Каква је то опет комендија, Пишта! Подај му, па нека иде. А шта си ти опет стао кад ти господин