Приповетке / Вељко Петровић

6 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

планови, тај његов живот цели, проживљен до дна против његовог дубоког уверења, хтења и жеља све се то слило у један терет као грдну врећу песка која му лежи за вратом. Он је грцао под притиском, али се није могао разазнати ни одлучити. Увиђао је да сад више нема смисла бити птица ној, да би глупо било тако зачепљених ушију и заклопљених очију и пијана мозга просвирати олово кроз лобању. Није он коров на пусти што га ветар отргне и котрља по ћуди, он има спона којима је везан за личности, за установе, зграде, државу и свет;он мора њима оставити билансу свог промашеног живота. Па сад, што је с дефицитом свршио, што је тачка на крају те жалосне, неправилне реченице један куршум — не мари! — Али рачуна оставити мора за собом.

Па ипак није могао да уђе у детаље. Збркао се, изгубио је и испустио равнотежу, конац који би га извео из тог лавиринта. Зашто да сам себе још више мучи Кад се почело одроњавати, нека се рони, нека се руши све, нека га затрпа свега, нека!

Он зна само, да ће се за који дан свалити на њега стечај, да ће отићи све на добош, да ће га повући и пред суд, да ће му кћи морати у „боне,“ он то зна, друго је све узрок, и то већ готов, тврд, свиреп и неотклонљив.

То се све смутило у његовој глави и он је викнуо: пфуј! — огорчено, љутито, гадећи се али и молећи. У том је било и мржње и туге и стида и немара и самоодбране и коначног разрачуњавање, а падало је на главу и свету и породици и њему самоме. ; |

Кад је дошао пред капију, застаде, погледа у полукруг на челу улаза, састављен од белих млечних и разних шарених стакала, да се увери јели код своје куће. Хтео је да почине у закључаној соби, па ипак му је чисто жао било што је већ стигао пред њу.

Непријатно му је било, мало се и страшио ући. Ех, шта! Ухвати за кваку и пљуну нехатно, себи на капут. Псујући и бришући се улазио је, али у намери да заобиђе кроз двориште, а не ходником, где