Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА 5

устима, почеше клањати главом, док ће најзад Мучалов, с несумљивим задовољством и ако је одмахнуо руком тужно и резигнантно: — Тхја! Новац је ђаво, а и жена је ђаво, пришко мој слатки!

И као ражалошћени и затрпавши се у крупне и тегобне бриге, опустише главе, растадоше се без опроштаја, а душу им је голицала нека непризната радост, налик на задовољење.

Доктор Паштровић, мимо свога редовног пута, заиђе, како су га ноге носиле, у Златну Греду, у најмирнију улицу унухрашњег града, где се жалукатре и прозори затварају одмах после осам и где ти се чини да ту, иза завеса, не живи нико, већ се доле, у стајама без прозора, крећу увеле уседелице, слепи лекари

· и чудаци пензионери, који љубе руже и из дланова својих хране голубове. Ту предње собе све миришу на стари намештај, који је вазда застрт белим платном, и на чамову смолу.

Туда, где се чује и одјекне и чачкалица за зубе кад испадне из џепа, журио се Паштровић као да вија провалника, али одједном стаде као укопан, диже руке над главу и поче претити палицом, мрмљајући нешто неразумљиво, затим удари штапом о камен да га је морао длан забридети, па погружен настави пут, пљујући поред себе, бришући се немарно и гласно гунђајући: — Пфуј, пфуј!

Целу ноћ није тренуо оком. Хтео је да једном разборито и објективно предочи себи своје стање, узроке своје пропасти, садашњост, и последице. Али дугови, и менични и хипотекарни на кућу и на салаш, запуштена канцеларија, клијенти који се-буне и прете тужбама, а због убраних, а њима необрачунатих новаца, расплињених и неуведених предујама; крађе солицитатора, за које он зна, а не зна зашто их прећуткује; несразмерна режија, безобзирна лепа жена која га је носила у малом џепу као згужвани рубац, газила га и цедила; будућност размажене ћерке на коју је трошио глупо огромне суме у Лајпцигу, и ако је уверен да она нема смисла за музику; најзад бројке,

властита немоћ, несвесно прохујала младост, ташти