Приповетке / Вељко Петровић

МУЖЈАК 1

метљива. А да захтева и од ње љубави, он на то није мислио. Био је задовољан што му је жена, и то му је било потпуно доста. Никада је није морио ни љубомором ни сумњама, као да се несвесно држао принципа, — а није био човек од принципа, да би то „његову“ жену вређало. Она му је због тога била захвална, јер само лако таштим, и у своје мужеве заљубљеним женама годи кад су им мужеви саревњиви.

Она је крај њега и далеко од њега осећала потпуну сигурност за сваку његову реч и дело, уверена да неће никад претерати ни промашити, нити ће је икад осрамотити.

Ако би били заједно у друштву, он је или добре воље ћутао, слушао друге, уживао у њеној духовитости и разумевању њему непознатих ствари, или је говорио само о оним предметима које је непосредно познавао и искусио. Скрене ли се реч на уметност, он би одговарао на питања:

— Чини ми се да се сећам тога. Моја жена ми је обратила пажњу на то. Па... ја не разумем, али допало ми се. — Други пут би се опет толико раздрагао, да би показивао гостима оригиналне резбарије, старе порцелане и слике у кући:

- — То је моја жена. купила у Паризу. Хе, она то воли, и каже да има велику уметничку вредност. А и мени се свиђа, кад се њој допада.

У таквим моментима је она осећала пријатељску наклоност према њему, извесни породични понос, и осећала је своју обавезу још чвршћом. А приликом жетве, кад би пред вече, лако и лепо обучена, са штитом од жутих чипака и с пуним колима веселе и чисте деце, изашла на салаш, где из далека хуји и звижди вршаћа машина, а у облаку румене прашине гмижу жетеоци, праска слама и круни се семе, њој је пријало да у множини назре његов стас, као богати сноп од пшенице, и чује, сред вреве, његов господујући глас, који је продирао свесно и одређено кроз искомешани задах прашине, плеве, зноја и отужног машинског уља, и кретао живе

Вељко Петровић: Приповетке 8