Приповетке / Вељко Петровић

114 ___ВЕЉКО_ ПЕТРОВИЋ

туђе руке, оживљавајући својом одлучном вољом мртва оруђа, српове, точкове и сулудо брзи, колутави, дебели кајиш. Он би је тада само хитро пољубио у чело, и, насмешен склањао је у страну, а њу није вређало што јој не поклања више пажње и што је подређује својој заузетости. |

За десет година брачног живота, она се уљуљала у тај тихи, пасивни живот. (Стари снови су је похађали све ређе, почела је и сама веровати да је тај њен мали живот, под сигурним кровом, једина могућа срећа.

Но после шестог детета Иванка се разболе. Купајући га, слушкиња је због лености навукла из бунара мало хладне воде и дете, опарено и поцрвенело, удари у врисак. Она се очајно ражљути и, онако слаба и лако обучена, изађе да сама налије канту. Исто вече је пала у грозницу, и већ сутра дан удари у кашаљ и избаци крв у белу марамицу. Муж се јако уплаши, позва из престонице професора и на његов савет одмах предузе све да је отправи с матером у Каиро.

Пред полазак се жена врло изменила. Свакодневне грознице су јој вратиле глаткост и руменило образа и сјај очију. Постала је осетљива и размажено ћудљива као у мајчиној кући. Често је плакала,

а не увек због болести и мисли на смрт. Она није _ веровала у смрт, и говорила је о њој баш зато што је осећала да има још много животне снаге, а и да гане мужа и да му изнуди болне грчеве око усана. Она га је сад нетрпљиво мучила најразличнијим и најпротивнијим прохтевима, уживала „је у његовој бризи, очи су јој се блистале кад би приметила да му рука дрхти док јој пружа кашику медицине и кад јој намешта узглавље у болесничкој наслоњачи. Није хтела да прими лек из руке никога другог, само из његове, Захтевала је да је он стално око ње, и умела је по читаве сате држати његову руку у својој, непомично и немо гледајући зажарених очију у његове зенице. Само је тако могла да'заспи. Али би иу сну осетила кад га нема и бризнула би у плач као дете и звала