Приповетке / Вељко Петровић

па а

МУЖЈАК Шо

га, па опет га стискала за руку, полажући је себи на срце и шапућући усред ћутања:

— Пољуби ме.

Он би је пољубио у очи и у уста, а она би се занела од среће и пригушено питала:

— Не бојиш се

—. Чега да се бојим >

— Кад ме љубиш да ћеш се и ти разболети 2

— Не говори тако! — он ју је строго прекидао.

— Волиш ли ме и сада — шапутала је.

— Какво је то опет питањег — обрецнуо се човек усиљавајући се да не буде груб, а глас му је дрхтао.

Она је била срећна; па опет после дужег ћутања:

— Ако ја умрем, ожени се. Ја нећу да те везујем. — Не говори о том! — викнуо је човек, а доња вилица му је играла.

Она се насмешила и стиснула му руку.

— Не срди се! Опрости!

Он ју је отпратио у Египат. При опроштају у Александрији жена га је страсно загрлила, плакала и смејала се,

— Ја ћу оздравити овде. Осећам. Кад се вратим, тек онда ћемо срећно живети.

Први месец је болест ишла на горе. Бикар је расејано лутао по добру, а пацијенте је све напустио. Тешко се морао савлађивати да неред не узме маха. Но каснија обавештења су била све утешнија, и с њима се враћала и његова воља и снага. После четвртог месеца је походио жену и вратио се весео. Посао му је ишао од руке, и он је свако ведро писмо из Африке пропратио весељем међу старим нежењама. Опет је дошло време жетве. Радило се дањуноћу. При белој месечини, када се расипа роса и пере језичке листића и срце цветова од прашине, и размекша суву, крту сламу, косила се дробна 306, а дању кротко жито и бркати јечам. Шкрипао је ђерам под рукама деце водоноша, која су освежавала са-

|; аж