Приповетке / Вељко Петровић

116 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

сушена грла радника. С три раздалеке табле чули су се разни усклици и шаренили се разни прслуци, сукње и мараме. Маџари, Шокци и Словаци, и међу свима по неколико Срба и Српкиња. То је била господарева воља, јер Срби само онда раде најбоље кад се натичу с „иноверијом“. Кад су сами, ћаскају, шегаче се и изиграће око и најбодријег надзорника. Овако их треба само пецнути:

— Хеј, Милане, шта је онај Маџар испредњачио! Тај је бољи од тебе. — И тада мој Милан сече као бесан, да Маџарија исплази језик.

Бикар је обилазио на колима поједине комаде. Устајао у колима и, улирући палицом на дотично место и људе у даљини, викао, наређивао, корео без разлике и мушке и женске. Сваком је знао име.

— Хе-еј! Ти тамо, чича Мато, пази на ону Аницу како руковеда. Да ми не испушта влаће!

Сваки час је силазио и ишао међу жетеоце. Пред њим су умукле шале, свађе и песме, иако им он то никад није замерао. Маџарице, у кратким црвеним сукњама с црним бобицама, у до паса кратким кошуљама тесних рукава више лаката, и жутим повезачама, сагибале су се снопљу тако дубоко да би им се забСелила пут куд ни сунце није могло допрети да је спржи. Оне су навлачиле мараме на очи и, испод њих, с насмејаном кокетеријом, погледале би на господара, трескајући се у послу а тело им је дрхтало у прозрачном платну, док им звецкају ђердани од жутог стакла над спуштеним плавим увојцима, везаним црвеном и дугом траком. Шокице, у дереклијским кошуљама, раскопчаним посред прсију, а са исто тако танким, везеним сукњама дигнутим на облим бедрима и запетим за пас, вазда су нашле нешто да питају, гледајући смело у газдине очи. Словакиње су прекидале своје меланхоличне мелодије, које су стидљивом шапућући певуцкале, као преплашене од раскалашних и гласних песама других девојака, и учтиво су поздрављале господара, и не дижући главе, с тихим: — љубим руке! — Српкиње су сваки пут имале нешто да се туже, да истерују правду и презриво замерају „онима“,