Приповетке / Вељко Петровић

БУЊА ||

„Од то доба боље су припазили на њу, и да не би много остајала сама, мати ју је, тешка срца, почела водити собом у друштва. Али она није налазила ни на забавама правог и постојаног задовољства. У друштвеном дотицају с људима мењала је ћуди и расположења сваки час, без расуђивања. До половине вечери је умела бити нежна и сантиментална, а онда, као пресечено, весела и необуздана до обести. Упуштала се свом топлином исповедних речи и излива, свом искреном дубином погледа и свом страшћу дискретног приљубљивања у пријатељевање с којим младићем, а када би се младом човеку рашириле зенице и глас утањио од узбуђености, она би се на пречац, као убодена жаоком. какве невине речи, следила, или би прснула у смех, оставивши витеза свог на цедилу; или би, озбиљно промењеним и као од досаде и сањивости напорним гласом, потакла питање о времену; или би, напослетку прекинувши започете изјаве, дечачким несташлуком пружила прстом на незнатну тоалетну ману какве даме у друштву.

И упркос томе што, сем породичних веза и племства, није имала мираза ни једне паре, она је ипак, оваким понашањем, упочетку постала веома занимљива и тражена девојка, но временом момци се почеше страшити ње и избегавати је.

Године су пролазиле и њу нису заокупљивале озбиљније бриге. Брак је сматрала сигурним прибежиштем. у које ће ући кад јој буде воља. Можда ј0] је и мати.тако умствовала. Тек у најтањим борама свога срца крила је чежњу. за љубављу, али човека, каквог је она желела волети, неке врсте аутомобилског демона, тврдих мишића, бруталнег и нежног, политичара, бојџију, финансијера и јахача, није налазила међу танковратим конципијентима и залуженим писарима високих огрлица, позајмљене духовитости и оштро углачаних панталона. ·

У двадесет и другој години је стекла уверење да узаман чека на дотичног хусарског капетана, зашивена образа и набијена доживљајима по Тибету и по бенгалским лововима на тигрове. Није се више ни