Приповетке / Вељко Петровић

Уз ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

толико повлачила у самоћу, у хладовину мрачна салона, где је досад, шћућуривши се у угао, најрадије сањала своје најдраже, неоромантичне снове, уз гризутање кончаних чипака и уза страсно сисање лимунова и горке коре од наранџе. Постала је уморнија, млитавија и баталила је и та своја драга, тајна уживања.

У двадесет и трећој примети да слаби, да 10] коса тавни и да јој снага губи чврстину и глаткост. Постаде заједљива, Ћутљива, невољна и напрасита. Тада је претила родитељима да ће ускочити за циганског примаша или да ће побећи у глумице. Прекиде са свим удварачима и задржа само — на жалост — тек пешадијског поручника Шмида, једног доброћудног бечлију, коме су добро дошли обеди, цигаре и вино господина поджупана.

Она је знала да је официр узети не може, али гонило ју је да пакости свету, да се игра с немогућим. Од игре се разви љубав. Једног дана госпођица Боришка побледе. Њој је закуцало срце око пет поподне, кад је Шмида очекивала. Тај осећај јој је био непознат до сада. Она се заплаче од радости и од бола. Јер та љубав није била лака и бурна као пролетње воде, она је била последњи напор и осмех једне постепено дотучене, отроване душе.

Она је знала да тај закаснели цвет клонуле младости, међу својим латицама скрива смртоносног црва. Али као што се мати упије и на отроване усне свога чеда на самрти, тако се и она обвила око тога осећања.

За неколико месеци искао је Шмид премештење, натраг у јединствени Кајзерштат, где породица радосно констатова да им се син десет кила угојио.

А госпођица Боришка буде отпремљена, после неопходних домаћих грмљавина, у Татру, рођацима, на заборав и на опоравак.

Још у одсуству кћерином одлучи породица да Бо-

ришку уда пошто пото, и одмах бацише око на ујакова конципијента, на вредног и трпељивог Буњевца, Стипу Паштровића, који има одличне особине: склон је гојењу и вазда порумени кад му поджупан пружи руку. '