Приповетке / Вељко Петровић

ПпоОкОЈНИ САВА 169

онај који трчи да и својим очима види мртво тело осакаћена брата. Шурак нас је задржавао: — Одморите се, имате времена. И дотужаће вам као и мени што је! Требало би мирно да спавате. -

Село има уистину само једну улицу, дугу, широку, с два реда дрвета. Једна мала и ужа као да је одбијена, одвојена је и одбила се северно, у страну, до шумарка, званог Ракита. Друга, иста тако мања улица отишла у лево. Оне, управо, више и нису улице. Оне само подсећају на старе српске шорове, сад личе мртвим виама Помпеја и Херкуланума, ископаним испод наслага хиљадугодишње, окореле лаве. Али на главној улици има читав низ чистих окречених домова, чији укућани, имућни Немци, седе испред њих по зеленим клупама, ту варе своје обилате вечере и уљудно нам се јављају.

— Видиш ову лепу кућу преко — тумачи нам рођак — с једне су јој стране спаљене две, а с друге једна српска кућа. У тој једној убијен је чим су Срби отишли, кроз прозор Србин лугар, кажу, добар и праведан човек, А кажу, чисто не могу да верујем, убио га је онај исти комшија Шваба који сад тамо седи у прслуку и пуши лулу. Оне три рушевине тамо, то су куће самих Милинових. Људи су побијени истога дана, момци у војсци, у Русији, а жене, које су тада потеране до Ирига, вратиле се после, и ено их, сместиле се с децом тамо натраг, по шталама и стајама. Само још никако не могу да израдим да им се земља врати. Још увек их обрађује команда. Оно онде, оно је била баба-Љубина кућа. Старца јој убише, од сина у војсци нема ни трага ни гласа, а снахе јој нестало негде у Хрватској. Баба се, за време оног покора, прикрила била негде, и већ сутрадан, још јој се пушила грађа, она је себи оградила поново огњиште даскама. И сада ту живи и чека. А, гле, погледајте горе! Сутра је српски Ивањ дан.

На опаљеном зиду, између прозора који зијају као дупље на лубањи, виси, о клин обешен, свеж венчић од жутог ивањског цвећа. Сад моја мала потрча, напред па натраг, вичући одасвуд с неким раз-