Приповетке / Вељко Петровић

170 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

неженим весељем: — и овде, мама, и овде, мама!.. Свуда, свуда, сами венци!..

Ја сам видела пожаре и видела сам одмах сутрадан громом ударене и порушене куће, а ни земљотрес неће бити друкчији, али све то није мене тако дирало. У томе, може бити, има нечег од повиновања Богу, Природи, некој вишој сили уопште, несхватљивој човеку и неодговорној њему, не знам. Тек бура, громови и поплава човека скруше, али га не унизе, оце те убеде у ништавило наших егзистенција и људских напора, али те не утуку етички. Док ова згаришта, дело човекове воље и човечјих руку, улевају у душу ружна осећања, уверавају те да је човек непоправљива, гадна и луда животиња, подстичу те на мржњу, на бес и на освету. И још ове недирнуте куће са својим ситим газдама којима су можда блештале очи док су суседни кровови буктали и праштали у пламену — ужасно!

Ја сам сва уздрхтала, а секица се престравила, ручица јој је била хладна као лед. Утисци су играли пред мојим очима у којима су рушевине, сливајући се, ваљда са сенком блиске ноћи, расле и дизале се до страхоте и авети. Шурак је добро урадио што нас је силом одвукао кући. Овде нас је окравила Олага светлост чисте и уредне собе и вајкање добрих жена. После вечере смо изашли да и ми мало поседимо пред кућом. Могли смо и у дворишту, али мој рођак на то никако није хтео да пристане.

Прашина се већ била слегла и ваздух је био чист, однекуда је долазио медени мирис липа, измешан паром свежег ђубрета. Чула се и песма из оближњег дворишта, српска песма. Тиха, уздржана песма, више као дудукање. Ко је тужан не би га увредило, још више би га растужило то неодољиво певање. Месец се дизао са севера, од преке стране. Сад му је рог засијао кроз празни простор лугареве куће. Ћошкасте сенке зидина и оне округле дудова, у чијем су се мраку смештале кокоши ћућорећи, падале су до половине пута. Чинило ми се кад из удаљених својих мисли погледам на село у месечини као