Приповетке / Вељко Петровић

“

172 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

није склонио за њима. Међутим погранични жандарми уђоше одмах у село, бубњем сазваше сав „српски живаљ“ пред општину, женскадију и нејач одвојише и сместа потераше, а људе задржаше. Затим их поведоше у Варадин, а најугледније, шеснаесторицу њих, опколише ту на месту једним ужетом, уведоше у ово наше двориште и тамо, у дубини баште, све их на "хрпу пострељаше. У исто време, још остали нису стигли ни на крај села, догураше бурад, припремљену и петролејем напуњену већ у Руми, и почеше ватрогасним шмрковима поливати редом све српске куће и палити их. Дабогме ту је-било и пљачке. Тако су прошли и Јарак и Обреж и Платичево и Брестач и многа друга српска села. Међу оним људима, побијеним у нашем врту, био је и тај Сава. Кажу да су се сви добро држали. Сремци су се уопште, бар · тако сви причају, бојали само вешала. Пред пушке су стали мирно и ова шеснаесторица, по неки још онако, сремски, опсовао матер мађарску. Јова Ђурић је, чини ми се, викнуо: живела Србија! а Сава је ћутао и није оком трепнуо.

Међутим куће су брзо гореле. Чак су и Швабе биле смућене и журно заливале кабловима своје кровове на оним странама камо-је промаја савијала усијане кресте српских домова. А они су буктали, тако рећи топили се и сваљивали у себе. Пуни тавани хране, пуне одаје намештаја, сукна и перја, пуни подруми вина и ракије и масти, све је то праскало и шиштало. Кукуруз и пшеница прштећи су се развејавали у ројеве блештаве плеве, из бала вуне и кудеље шиктали су млазеви густа и загушљива дима, а из каца с машћу плазили се дуги, успламтели језици на све стране, док су ракијске бачве пуцале као прангије. Коњи очајно ржу кидајући узице, волови и краве мучу и беже по пољу и по селу, а птице се пиштећи и пијучући узвитлале изнад огња и облака од дима. Само од укућана никога да оплаче пропаст огњишта. Неколико се старица склонило у амбаре и у свињце не хтејући напустити куће сасвим и чекајући да се ту подаве.