Приповетке / Вељко Петровић

ПОКОЈНИ САВА 173

___Увече је већ све било свршено. „Штрафуни“ "су пред крај допустили и да се гаси што се још могло гасити, допустили су и измилелим старицама да слободно запевају и претурају згаришта. Чудно, ево, сад је већ трећа година од то доба, и још увек свака сељанка кад се врати чепрка и тражи по пепелу. Шта траже Ако је ичег остало било, то су већ давно пронашли и однели други. Или траже нешто, ма шта, да их подсети на стари дом; оне можда и не траже, него само милују хладни пепео.

„Штрафуни“ су тих дана имали пуне руке посла. Тако су и одавде, чим су извршили свој стратешки задатак, одмах отишли даље. Оне поубијане људе оставише у градини да грезну у својој крви. Нико није смео да се приближи општинској кући. Тако су њихови лешеви лежали разбацани, једно преко другог, укочени, поцрнели у усиреној крви као и њихова слемена. | Касно у ноћ одједном се осети Сава да је жив. У први мах му се учини да је то неки сан на другоме свету, али бол, љути земаљски бол, у вилици, у руци и у грудима, објаснио му је све. Одмах је схватио свој положај. Није се усудио да се макне, само је полако отварао очи и разгледао око себе. Један ужасно тежак труп лежао је преко његове рањене ноге, једна укочена рука са згрченом песницом била му је опружена преко грла, а под пазухом је осећао хладно и тврдо теме једне главе.

Над њим је сијала бела и студена месечина, и лепо је видео како лаки облачићи налећу на месец и прелећу преко њега. Ударала је паљевина и онај опори мирис крви, иначе је ваздух био чист, јесенски. Последња слика пред стрељање, са свим чудним, стварним опажањима, непрестано му је искрсавала пред очи, и пушке и перје и стињени образи на кундацима жандара и промукле мађарске речи, и он их је силом гурао од себе, да би што јасније могао да гледа и слуша шта се око њега збива. Горе у општини једно окно осветљено је, али иза њега нико се не миче, нити се чује да ико говори тамо. Само. неко хрче и пси завијају са свију страна.