Приповетке / Вељко Петровић

174 ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Сава се охрабри и покуша да се дигне. Овако устати не би могао, зато се окрену лактом на страну, и ма да су га ране страшно болеле, он прикупи сву снагу да се придигне на руке и на колена. Пребачена мртва рука удари о тле као проштац. То га уплаши, те прићутну, па се загледа у лице онога који је био под њим. Обрад, комшија Обрад, уста су му отворена, али пуна крви у која се улепили и његови велики, плави брци. Полуотворене очи му се метално сијају у месечини. Требало би га прекрстити и целивати, за све, али не може. Поново натегну сву снагу и поче тако да бахуља даље у башту. Неке се вашке окупише и лају у полукругу око њега. То га је застрашило, али, срећом, из општине се нико не јавља. На прошћу одмах наиђе на деру, кроз коју се провуче и полако изађе напоље.

Ту се већ исправио и ма да су га бридиле ране, нарочито вилица, он увиде да не сме чекати овде. Диже први колац и поштапајући се пође десно око целог села, полагано; заобиђе источни крај и заиђе на баште малога шора. Он није био дуго у недоумици. Брзо се разабрао. Видео је да је цели шор попаљен, дакле и његове куће више нема. То га је заболело више од рана, али му је то помогло да му се њихов бол готово умртви. Гако се пожури да бар мајчине кости пронађе у згаришту.

Морао је да пази да се не би смео. Унесрећене куће све су биле једна као друга. По где-где још се пушила која греда. Мотрио је од позади воћке, и таман је разгледао је ли то његов лепи орах, кад у кору паса позна заурлавање свога Гаџе, који, загушен димом и избезумљен несхватљивом недаћом, не осети свога госе. Но чим овај мало само писну, Гаџа ућута и без пискута довуче се на трбуху до њега и лизну му крваву руку. Сава помилова псето. Његова жива "топлина охрабрила га и он се насмеши на њега.

То је дакле његова кућа, од свега је остала само „кибла“ и димњак који се истурио наг и дуг као очерупан врат заклане живине. У месечини јасно види да је доња кућица, у којој је држао алат, амове,