Приповетке / Григорије Божовић

ВАСОВА ЂЕЦА 157

С тога је баш он наредио да се Црногорска Бригада _утабори на десној страни Вардара до саме железничке станице, где нема мостова и где је ова стара река најдубља и негазна. На тој страни није било ни башта ни винограда; на велешком је мосту јака стража која има заповест да никако не допушта прелазак на леву страну, а Црногорци као планинци нису вични води и неће смети тако лако у брзе вардарске валове. Предвидео је све, опрезно распоредио да онемогући стару црногорску болест ратну, а овамо овај се сељак жали, тврдећи да су „како скачки“

обиљушили винограде и бостаништа!,..

— Исполајеме, господине, не вервашг

— Не верујем! — потврдно одсече пуковник. То је неко други, па сад ви гракнули на Црногорце! Разуми, ко од њих сме запловити у толику воду“... Нису то Дринци, или Ибровци...

Башиноселац хукну, јер га проби зној. Па опет отпоче. Прво од себе. Рече да није никад био Бугарин и да се осећа да је стари, царски Србин. Не лаже он. Децу је слао само у српску школу, члан је школскога одбора и не може очима да гледа проклете Бугаромане. Кад би имао снаге, све би их повешао, ако не дођу у своју праву, нашу веру и нашу странку. Ето, нека пита за њега господин пуковник. Он не зна чак с киме је он све род. Хе, хе. Господин Давид Димитријевић, српски комитски главешина, башиноселски је зет. Баш његова својачница Давидова је супруга. Не би онговорио неистину, и не би марио за мало. Но отиде све, па и другима. А ови други нису сви као он. Смеју се Србији и већ причају са злурадошћу како је њена војска као турски башибозуци.

— Црногорци, господине, жив ми крсто!. Сакаш да видиш сам, сакаш“..

Па ослободивши се мало и видевши да је поколебао пуковника, он му потанко, оштрим пискавим гласом исприча како Црногорци долазе на другу речну страну и како опустошују винограде, а наро-