Приповетке / Григорије Божовић

158 ГР. БОЖОВИЋ

чито бостаништа. Пуковник се управо зграну, а не зачуди, јер му изгледаше као бајка. |

— Коња! — викну он с врата на војнике. — И пет коњаника са мном. Поћићеш и ти, сељаче. Спремите му једнога коња!... Али пази добро; ако ме превариш, стрељаћу те насред бостана и прислонити уз какав колац да будеш страшило за вране и... твоје сељаке!...

= Ако, исполајеме!.. Ако лажем, нека се сторим чучело у твоје здравје, господине!... Само ја да те поведем и да те не видат... Оти... видно је што уште не знајеш, не знајеш жив ми Господ, иако си много учен човек и имаш много чувено-видено: — оти не знајеш што су Црногорците!... Хе, и ја до сега несум знал, ете крсто, на!

Кров баште и кукурузе опрезно су дошли на намеравано место. Речна обала од града дотле беше густо притиснута јаблановима, чворновитим кавацима, врбљем и ракитом. Сакриле би се читаве чете људи. Башиноселац рече да се оставе коњи и пође к реци, одакле се чујаше граја, разни поклици и неко чудно шлепање по води као да се купа велика множина. света. Сељак шапну да пођу за њиме ћутке и уведе пуковника у ракиће, показа му један згодан за пењање кавак и поможе да се тамо попне. Весела и урнебесна граја све јача и чешћа да се човек просто уплаши. Пуковник погледа са кавака и од чуда лупи се руком о бедро. Имао је што и видети.

Пред очима се пружио Вардар, голем и дубок, сав модар од дубина као да је на целом том простору све сами мртвик. Онамо на десној обали расположио се -црногорски логор, који је пуковник заиста умео поставити на згодно место. Овде се Вардар може тешко препливати, а прегазити никако. Поред саме воде на једној удољици читава гомила црногорских војника, нешто хвата из реке и баца на обалу, грајући као да хвата ретко велике рибе. Овамо с леве стране, мало випе уз воду, друга гомила потпуно голих људи, који без вике и галаме бацају лубенице у воду, грабећи да посао сврше што пре.