Приповетке / Григорије Божовић

ВАСОВА ЂЕЦА 159

Трећи, опет голи, гурају из бостаништа лубенице ногама и носе по две под мишкама. Спуштају их на обалу, па се опет враћају назад да донесу друге, ступајући један мимо другога као мрави кад су на послу: Али беше најчуднији мост од живих људи, спуштен косо преко воде од једне гомиле на једној обали до друге на другој, десној. Овамо сео један голишан до саме воде, па једном се руком држи за ракиту, а другом ухватио опруженога косо низ воду , пливача за једну ногу и држи га као железна верига.

Овај ухватио левом руком другога пливача испред себе, а овај трећега и даље редом све до десне обале, на којој обучени Црногорац, држећи се за другу ракиту, придржава последњега на води као И онај голи овамо на левој обали. Пуковник се сети да је некад у школи слушао да овако раде мајмуни кад преко великих река имају да преведу своје младунце. Само што улогу младунаца овде играху лубенице, које беху Црногорци спазили преко водеи које за њих беху примамљива воћка. Испод Комова и Дурмитора оне не рађају. Чак и код Берана ретко и тешко. А у Катунској Нахији једва је земље и. за потребнији род. Довили се људи на невољи: чамца н тарја нема, на леси се лубенице не могу превозити, па ето живом снагом преградили реку, те, као каква устава, косо опружена, брани лубеницама да отплове низ матицу. Са обале их људи живо пуштају, али опрезно, тако да у први мах нимало не потону и не прођу испод пливача. А ови их одгурују од себе унапред деснимр укама, те оне клизе укосо мимо људску лесу и иду право камо су намењене, где их други, одређени за то, хватају и остављају на обалу, да би одатле одмах нестале пут логора. Гледа пуковник и не може да дође себи. Мост од људи гиба се на води, подрхтава као понтон кад се преко њега наступа. Људи очас махну рукама да гурну лубеницу, па брзо зашљепају по води, да би пливајући изравнали врсту, коју је вода мало угнула, док су руке биле изван ње. Настаје једно лепршање над водом као кад се тица труди да ухвати рибу.