Приповетке / Григорије Божовић

160 ГР. БОЖОВИЋ

Но вода је ипак брза и јака. Наиђе по неки вал и раскине веригу људску, поврве лубенице на отвор као на“ какав брзи суп, те се дигне страшна вика, људи запну из последње снаге да се опет привежу, лелечући за откотрљаним лубеницама низ вале, као што су им преци јадиковали за наживо испуштеним Турцима низ морачке стене и сурдулине.

— Ха, не дај, Периша, кам ти у дом!

— Ха, држи ме за ногу, Новаче, у зли га час и пошао с тобом на бој!..

= Не дај, не дај, Мирашу, и на зло јутро ћеш ми се вратити у Дапсиће!,, ·

— Виђи никоговине пасје: не дајте, е одоше низ воду оне најбоље! — повика неки командир с обале у опанцима са вепиким грбом на капици. — Ено једне, ни тиква јој из Будимље не може бити друга!.. Еј, пуста!... А баш сам је намијенио сердару Јанку... Е, не било ви просто, колико ни Ашанину згодна жена!... Еј, неваљатниковићи!... Жа ми ју је, светога ми Алесендрија, као Мандушићу бистра џефердара!..

Пуковник гледа и занео се. И сасвим заборавио да је дошао љут и готов на ограјиш, само ако се сељакова причања обистине. Одлучио се био да привикне, да грди, да изудара, па било да су у бостану све сами бригадири и сердари са позлаћеним грбовима и под предачким токама. Па се на дрвету заборавио. Занело га ово чудом овај изум, као да није у пословном и вазда стварном Велесу, него у каквој прашуми на обали какве големе реке, Конга или Замбезе. Неразумљива довитљивост! Мислио је он да су Црногорци вични кршима и сутјескама, али да се на води овако умеју снаћи, то му никад није долазило на памет. Та, Морача и Зета су мале према старцу Вардару. А промећу се и праћакају по њему као рибе, као гњурци. Шта све човек неће видети у рату, и чему се све он неће приучитиг Преко његова озбиљна и искидана лица превуче се тих задовољан осмејак. Као да је задовољан од какве веште а невине игре гдегод на