Приповетке / Григорије Божовић

ВАСОВА ЂЕЦА __ 161

попришту за народна весеља. Готово се већ заборавио у гранама лишајива кавака.

| — Видиш ли, господине! — тихо му прошапта одоздо Башиноселац, већ готов и да заборави на штету, само кад је доказао да је говорио истину. Црногорска вештина као и да њега помало голицаше.

— Видим, брате Србине! — чудно машући главом одговори пуковвик. — Е, чујеш ли: има нас вештака на обадве руке!...

— Исполајеме, неће ме направиш чучело во моје бостаниште2

— А! Нећу.. Мој брате, твојем бостану ни пољска батерија не може бити чучело! — нагласи Радаковић ову маћедончеву реч, па пође ка гомили крадљиваца његових лубеница.

(Ови готово нежно спуштаху у воду последње примерке, готови да и сами скоче за њима и отплове на другу страну. Па кад видеше пуковника, поклекоше к трави да би колико толико прикрили своју голотињу и шапнуше дружини у води да похитају. Понтон се затресе, залаука и невероватном брзином гурнуше лубенице мимо, па се поче отпуштати један по један, окружише их и потераше к другој обали као да су зајмили бихорско стадо, па га гоне преко границе пут Андријевице. Уз урнебес и хуку за тили час се обретоше сви на обали, тресући се од језе, осим ових испред пуковника, којима чојштво не допушташе да баш тако побегну. А није, чоче, Црногорац никад бежао, па неће ни сад због велешких лубеница, аратос их било!..

— А ви онако, у крађу, аг — поче пуковник, трудећи се да узме озбиљан став и израз.

— Бог ти по-мо-га-0! — узвратише голи Црногорци, уставши брзо и поздравивши га по војнички, сасвим прописно, као да су у врсти и потпуно обучени. Башиноселац стао иза пуковника, окренуо главу у страну, сматрајући да је потребно да се он бар мало засрами и шапућући у себи:

— У, бесрамници ниједни!.. Како да нису љуђе... У!..

— Тако, крадете, а2 — опет пуковник. — Војници 2!