Приповетке / Григорије Божовић

162 ГР. БОЖОВИЋ

= Не, ни дао Бог, господине пуковниче!.. Онако, да на овој врућини оквасимо грла..

— Туђим лубеницама...

— Па рат је, господине пуковниче!

— Али пљачкати своју браћуг

— Па ви нас пушћајте што прије на Бугаре... Нијесмо ми дошли да гледамо како протиче Вардар, но да се бијемо..

— И да крадете!.. Но свеједно... Али кажите Ми ово: како сте то ви Црногорци вични води, што досле нисам знаог

— А што да не, за вељи хајтер божји

— Не, не, то ми реците, онако право...

— Ако се нећеш љутити2

— Говорите!

=— Е, баш да ти кажемо!.. У овој нашој бригади има највише Црногораца, но и нешто Брђана. Црмничани и Катуњани виђали на овој страни лубенице, прилазе к води па дрежде по цио дан на обали, а не смију напријед колико ни у огањ, Кучи се позЛили, па све зубима да погризу. Оваке лубенице, господине!... Има и нас неколико стотина, по избору из Доњо-Васојевићске Бригаде. Сви смо искрај Лима. Научили смо се пливати као пловке. Вардар није опаснији од нашега Лима. А с Кучима имамо један стари рачун. Управо они наши што су били с оне стране границе. Био код њих сабор. Дошли и Кучи. Гађали су нишан. Побједу однио Васојевић, али се неко дијете од Куча наљутило. Изишло украј сабора, прострло струку, па гледа право у сунце. У том за несрећу изнад сабора почео да шестари орао. Дијете спази, шчепај систему, тант! и орао буп покрај самих главара, те Васојевићима фик нос ка никад дотлије!... Знали смо ми то, па се здоговоримо и да се Кучима осветимо и овијем нашим испод Комова, да нас више не зову Ашанима и не мијешају са Шекуларцима. „Е браћо, Кучи, хоћете ли признавати да су Васојевићи бољи јунаци од вас, ако ми Полимци до сјутра у ово доба донесемо на главу по лубеницуг“ „Хоћемо, знадните!“ — заграјаше они. „И нећете се