Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ.

Још је живо у Колашину сећање на његове безбројне чудноватости и загонетни нестанак из околине,

У Козареву, брежуљкастом и присојном селу, врло старинском, простом и скрајвутом насељу колашинском, на једној заравни недалеко изнад заједничкога кладенца, била је његова почађала, сура и бедна кривача. Њен мрки покров од сламе ветар је на неколико места сасвим био сљуштио, те су стрпали голи срчеви рогови и букове проштине. Плот је око ње био отрунуо и искривио се: да га само такнеш, не би се развалио, но би се расуо као давнашњи костур. Место врата, с источне стране, ликом привезана је била за искривљене стубове јасикова вратница, а место димњака видела се испод самога врха некаква рупа као да је тамо утина направила себи гнездо. Двориште није било ограђено; у њем, осим тора од веома старих врљика и унутра искривљена наслона, није било ничега, а по израслој трави видело се ончас да домаћица ове немилосрдно запуштене куће не излази у вече да причекује стада и безбрижне чобане.

У овој кући, једнога петровскога јутра уочи ослобођења, седео је поред огњишта њен домаћин Рако Козаревац, запуштен и каљав, дрехав и чађав, каогод и његова жалосна кривача. Некад је то био крупан, црномањаст Колашинац, великих очију, космат и широкоплећаст планинац. Бејаше просед, неизбријан и прљав, помало закрмељао, па се све 10 згодно помешало, те му лице добило мораву маст, а појава одавала обличје Циганина котло-