Приповетке / Григорије Божовић

РАКО КОЗАРЕВАЦ - 165

вара, какав се по том крају чешће виђао. Црте му беху веома крупне и оштре, потпуно у складу с његовом великом главом, чупавом и оштро чекињастом. Испод великих надстрешница поглед доста дубок, крепко замишљен, блуди тамо-вамо, по чем би помислио да његов ум расправља крупне ствари које су изнад његове бедне куће и личних незгода — рекао би да брине велику, дубоку до бола, горку и мучну народну бригу. С времена на време очи му јако блесну, сину тајанственим огњем, преко усана му се развуче чудан осмејак, па се све то брзо замагли и утрне као да се спусти каква црна копрена. Осмејак му управо не учили каошто то обично код других бива, него се наједанпут изгуби, као да га сабљом срубише. Тад му се уста приклопе као тешка клешта; све се тело некако најежи, потегли у у себе, увуче и укочи, као да хоће да се сакрије, да га нестане. Сав се згрчи и потамни као да му је дала страву она мисао што му је малопре изазвала блесак у очима и снажан осмејак. Но та тамноћа опет лагано клизи с његова лица; он се чисто извија из скорашњега клупчета и почиње да расте; усправља се, главу гордо и достостојанствено уздиже; пређашњи сјај поново обасипље све пред њиме да би рекао, како су његове црте већ готове да сад-сад прозборе велике, стравично сјајне и озбиљне истине, Оваква се наизменичност стално дешава као да је у овом сељаку нека изванредна ђаволска природа, у којој се добро и зло обличје непрестанце крвнички носе за онај најодсуднији бој што га је свет себи наменио.

Седео је тако Рако на троножици, теглио густе димове из орахова чибука са црвеном земљаном лулом, пљуцкао и гледао своју жену Весну, добро, уплашено и сиротињом убивено створење сељачко. Она таркаше огањ у једноликој бескрајној тузи. Рађаше то само да је у работи, зар да не гледа својега страшшнога мужа, чија јој се осенчена прилика, час светлија час мрачнија, чинила као да није човечја него онога: што је подвио реп и плази свој нечастиви језик