Приповетке / Григорије Божовић

186 ГР. БОЖОВИЋ

они представљаху грубу гомилу дивљачке чељади орјатскога порекла. Унаоколо бејаху распоређени стражари са копљима, праћкама. и стрелама и чуваху краљевску стоку од изненадне похаре. А на средини, у сенци под високим и гранатим јабланом, сеђаше крупан сточни пристав краљев, сиромашан властеличић, у оклопу и под пуним оружјем. Он лениво гледаше у зрак, и само би с времена на време надимао груди грохотом, дајући тиме маха ропској гомили да урличе кад ждребе завришти од уједа и удараца помамних коња,или кад какав црн или жмирав Арбанасин приђе краљеву сину, лупи га о ледину и наслони на његове слабачке груди свој мрски опанак од коже дивљега вепра.

Плаво језеро равномерно бијаше својим широким валима о брегове, преливаше се на зраку и мрежаше кад о његову стаклену површину ударе крилима лабудови, дивље гуске и норице. Оно бејаше зането својом песмом и својим успоменама на силне бојеве које по његовим дубинама водише страшне немани и невидовности, и бејаше потпуно равнодушно и што

_јадно ждребе вришти и што краљевски син својим врућим сузама слани његову слатку воду сињу...

А заиста беше грко краљеву сину на овом лепом дану и још лепшем месту. И сам Бог беше неправ према њему. Сви Мрњавчевићи беху обдарени великом снагом и умом, јунаштвом и смелошћу. Његов отац Вукашин беше сав од кости и крви, снаге и мужанства, какво дотле није дало ни Приморје ни Загорје, нити сваколика земља србљанска. Но он, краљевић Марко, сестрић војводе Момчила, који је, од како је бојнога клика, највећи снагом, и према Њој носи најдужи мач што се, превијен на оруженошчеву плећу, још за два лакта вуче по земљи, прими у наслеђе да буде најслабији у целој очевој државини, да буде жалосна мрња, грђи и од својега претка Мрње о којем приче неће ни да чује силни Вукашин... Марко се сећаше приповести како га је отац некад хтео бацити у голему Бојану, видевши како је слабуњав,. Он је, кажу, с крвавом пеном на