Приповетке / Григорије Божовић

КРАЉЕВИЋ МАРКО 187_

устима доказивао светлој краљици да су Мрње били само краљеви меропси и уљари,а Вукашини — царски краљеви и севасти. Мајка му је спасла живот, али зато он није никад смео видети оца, није имао двора ни дворана, коња, загара ни ловаца, но је на краљеву двору био нижи и од онога Влаха што је краљеву настојнику доносио млеко и скоруп за краљевску совру. Чак кад је цар затражио у Призрен на двор краљева првенца, Вукашин је грубо по скоротечи усмено отпоручио да у њега нема порода. За Марка није хтео у црнвило чађаво ни гушчија пера умочити.. А он је хтео да живи, да буде понос оца, и царства српскога. Чинило му се да би одједном, чим би га отацсамо погладио руком по жуту образу, постао толико јак, да би се смео бацити на рамена коњу виловиту што га је краљу на поклон скоро послао маварски кнез и ради којега краљ и дан-дањи поручује из земље черкеске и арапске најезнике да га укроте и навикну на ђем челични и српску чизму и калчину... Зато Марко свакога дана бежаше из двора, иђаше за стадима и чобанима на обале језерске. Колико да се заборави. Али опет узалуд. Краљева чељад, као свако робље, бејаше нерасположена према њему и непрестано га исмеваше. Кад би наступило подне, издвојио би се, после учињенога већа, најслабији од чобана, обично какав брдски Влах, и тукао би Марка дотле док би му сузе потекле а на нос и уста ударила крв. Тад је настајао дивљи урнебес: сви чобани искупили би се унаоколо, ухватили у коло, урликали и ударали у разне свирале и дипле, па кад би јадник пао онесвешћен они би застајали и са избезумљеним _изгледима робова клицали :

— Уа, краљевићу !... Уа, мрњо мрњавчевићу !-..

Тако је са Марком бивало готово свакога дана. Али данас беше превршило сваку меру. Неки приморски Латинин дође на мисао да ухвати оно слабуњаво ждребе, те с осталим чобанима посади Марка на његов, као бритвин рез оштар хрбат, привеза му ноге испод трбуха, обуче му наопако кожух, опали