Приповетке / Григорије Божовић

188 —__ ГР. БОЖОВИЋ = 555 пи оре зелене НЕ

неколико врелих задланица, па пусти ждребе у сав трк, забивши му пре тога у изрешетану кожу неко_Ллико глогових трна. Ждребе јурну у табун, те се подиже ђаволска мешавина. Коњи се уплашише, завришташе, почеше скакати и ударати и ждребе и јахача. Изврнут кожух узнездрави свуколику стоку. Хрти и карамани заурлаше, осли зареваше, овце 82блејаше, и за тренут па све пође у ковитлац, да се прашина из траве поче дизати. Земља затутње, а Клицања проломише зрак да планине почеше одјекивати. Марко се освести у некој мочарној удољици тек после неколико часова. Он напреже сву своју снагу, побауљке дође на обалу језерску, седе да се исплаче и после баци у водену бездан. Сузе му се у неколико редова сливаху низ лице и праху прљавштину и са њега и са руку. Груди му се надимаху од душевнога бола и беху готове да прсну као скленица кад се удари о кам. Он, краљев син, презрен од оца, заборављен од света и испребијан од ове дивље гомиле робова који би требали да му буду понизне слуге! Краљев син, па нимало боље судбине ни бољега живота од онога ишаранога ждребета, на које се и ослови ритају својим сићушним копитама. Зато је боље прекинути ово мучење, но и даље бити ругло чак и поганским Власима и каљавим меропсима скадарских долина. Утонуће у језеро и умрети, а ваљда ће му душа прећи у какву крештаву језерску птицу, да после сваке ноћи одлази оцу на прозоре и крештањем му квари уморни сан као каква злослутница, Ваљда ће се тако осветити... | ј

Но баш у тај мах, када беше заустио да изговори слатко име матере своје и да се у језеро хитне, Марко као да чу и привиде како му се неки роб чобанин, ту скоро Купљен на тргу за две овнујске коже, кези и шапуће: „Узалуд, мрњо краљевска. Твоју слабу и смрдљиву пут ни водене немани не би кушале. Нема ништа од твога краљевскога величанства!...“ Марко се трже да пљуне на ту купљену ствар, но виде да је то било само привиђење. Али