Приповетке / Григорије Божовић

Е КРАЉЕВИЋ МАРКО 189

опет страшна увреда удари по његову срцу као нож. (Он изненадно осети неку неодољиву жељу да живи и да се свети. У том тренутку њему паде на памет да горе негде у планини има лековити извор где виле волу пију и који лечи сваку рану и сваку бољку. Поћиће да га тражи, па Но га или намера намерити, или медведи и сури вуци растргнути... И пође.

(С тешком муком изиђе на прву лазину коју окружаваше густа липова и јабланова шума. Седе да мало одахне, но у том причу као да мало дете плаче. Саосећање покри његову изранављену душу. Он лагано пође од шумарка до шумарка, док под једном лисна-. том липом не спази златну колевку и у њој до пола откривено детенце, сјајна лица и златне косе, где се немоћно ручицама брани од осица. Марко брзо притрча, одломи једну гранчицу, растера мухе, клече на колена, пољуби остављена малишана, па га поче љуљати и забављати. Колеба он колевку, а срце му се растужило и постало непресушни извор топлих суза. Плаче он да расцвили и дрво и камен. Нариче краљев син сасвим гласно, јеца и јекће, бројећи читаве жалопојке, како је невинашче, по свој прилици, као и он краљеве крви, но јамачно има оца тврдог срца каошто је његов, па је бачено овде да га зверови крволочно поједу... Дете се ућутало, гледа га и осмејкује се, али и њему сузе иду као да разуме како се за њим нариче. Марко се још једном саже, уснама му осуши обрашчиће од суза, па настави још гласније и жалостивније.

Марко би брзо препукао, да се пред њим нечујно не обрете дивна жена, сва у сјајном као сунце оделу, божанскога лика и топле милоште, да му се сузе одмах пресекоше. Жена седе, узе дете преко крила и даде му дојку, гладећи га руком по златној коси. Преко колевке погледа Марка и нежно га упита:

— А зашто ти плачеш и наричешг

— Што сам слаб, па ме свако бије...

— Зар те отац не брани 2

— Не, Слабога нико не воли и не брани,..