Приповетке / Григорије Божовић

КРАЉЕВИЋ МАРКО 191

стаде пред божанском женом и са дивљом радошћу показиваше јој своје голе руке како су му набрекле и како рукави пуцају. Жена га још једаред пољуби, па махну руком да иде. Марко појми да је ред да се измакне и пође. Али кад хтеде да уђе у честу, он се изненадно окрену к жени и молећиво проговори:

— (О, мајко, смилуј сем дај снаге још оном ждребету шареном !

__ узми и не обазири се више. Ово ћеш дати ждребету, и зваћеш ме само кад ти највећа невоља буде... | УКена при овом откиде неколико стручака неке незнане траве, даде му и удари длан о длан, те све муњевито ишчезе. Држећи траву у руци, Марко се упути пољем и зеленилом правок ждребету. Чобани га спазише и зачудише се. У порасту не беше велик, али му снага изгледаше као наливена. Врат забрекао као дебло, руке као облице, а ноге праве ступе. Помислише да су га у шуми осице испецале, па је отекао. И не гледајући на њих он приђе ждребету и пружи му траву. При том доскака један жерави парип и хтеде да учини по старој навици, но га Марко олако тресну песницом по челу, да се коњ одмах скљока као да му се све четири пресекоше. Чобани потрчаше. Одједном, чудо и са ждребетом. Оно поче на глед да расте и дебља, докле не постаде као утовљени трогодишњак. Ране му за тренут зарастоше, крв и гној застаде и изби на тим местима длака место пређашње крви и гноја. Осим тога сва длака блесну пуним сјајем разноврсних преливања, те из досада прљавога и јаднога ждребета постаде шарац, каквога седло шимширово никад покрило није.

Шарац фркну, удари ногом неколико пута, висну и одскака у табун да мери своју снагу, а Марко, намрштен и страшан, приђе Латинину што га је мало раније онако мучио, и кљуцну га прстом по образу. (Са целим гужвама крви роб испљува два зуба, а остали, запрепастивши се од тога, јурнуше на Марка као побеснело робље. Један узмах руку беше довољан да у страшном нереду све као снопље попада