Приповетке / Григорије Божовић

СТАЛ КИЈЕВА.

Ћутке као у поноћној мистерији, а вучки као после какве тешке отмице, широко укопаним путем кроз нетакнуту храстову ситногорицу, велика наоружана поворка избијаше на превој изнад манастира Девича. Одатле гранају вијугасти путови и пролокани коловози на све четири стране питоме Дренице, која као ретко који крај има дивне сиње и простране видике. |

Напред иђаше један висок и сурово озбиљан Беришанац, са нехатно обешечом пушком о лево раме и привезаном белом марамом о њен танки грлић. Арнаутски злопоглеђа бејаше одвио своју чалму, те му у нереду обавијаше дуги врат, а ћулав високо изнад повија уздигао, како би му свако кроз лиснато грање могао познати: и преплавуло чело и под њиме обе, изразито беришанске, жеравице. Испрашено ко- рачајући, предводник не звераше ни лево ни десво, но као на каквој свечаној опходњи целокупним изразом као да хоћаше да увери сваки зелени шумарак, сваку јаружицу украј пута, како у име племена Берише води некога на руку, на бесу божју. Да, води некога којега би други имали право причекати и убити, јер им је свакако нешто крив...

_ За њиме наступаху око стотину Дреничана све један за другим, са пушкама у руци, које се тако код њих носе само у приликама озбиљне опрезе. Они су свакога тренутка готови, јер су оружана племенска снага, ако би когод у безумљу својем прекршио стародавне заповести о неприкосновености онога који се под бесом спроводи. Корачаху они размашито,