Приповетке / Григорије Божовић

“

40 · ГР. БОЖОВИЋ

зајапурено и брзо, брижно загледајући у сваки грм. Не што их је страх, но-што тако ваља, пошто их је више и под оружјем. Још ту одмах они би имали да казне свакога који би наумио да њихово братство осрамоти. А за јуначки узмах није довољно само витештво, но још више памет и опрезност. Тако су их и стари учили. Јер пушка, љуто убојита арнаутска гуја, не воли махниту српску лудост, но тачно измерену могућност за успех, муњевити и спасоносни. Није ништа глупље но лудо погинути...

(Само на неколико корака за Арнаутима вођаше у поводнику омалену шарену краву као за сабор обучена једна отмена Прекорупчанка. Кравицу жустро гоњаше прутићем њен црнпурасти синчић, у затегнутим белим чакширицама и опанчићима раскошних врнчаница, испреплетених танком опутом и љубичастим шпагом црногорским По белом скадарском чоханом ћулаву, оклопљеном од веза ферменчићу и нетакнутим увојцима црне косе, виђаше се да је дете домаћинско српско сељанче и јединче, које је по жељи материној, по њеном завету, дуго чекало да његове праменове први пут дохвате освећене ножице дечанскога игумана — да би мајци био врстан и у вери и у здрављу... А одмах за дечком миран као литица, са уљудно затуреном мартинком на раме, са готово празним фишектором око паса, скромно корачаше његов отац Сталета Кијевљанин. Беше, јунак, у простом посурелом оделу од белога сукна, само са по три гајтана унаоколо, како и ваља да носе они које мужевима зову, и како су вазда носили Синадин Хочанин и други заточници његове несретне постојбине. Средњега је он раста, широк у плећима, затвореније плава обличја. Један од оних људи нашега села, чију мало показну вредност а титанску снагу за дела не уклеса ни наш еп ни Његош. Ћутљиви и снебивљиви, мрзећи хвалу и кочоперење, они личе један на другога: — сви су у обичном животу и свакодневици врло скромни а на делу прави лавови. То су они који за робовања зубима држаше земљу нашу, а у бунама бише истинске војводе, готови да по окршају