Приповетке / Григорије Божовић

СТАЛ КИЈЕВА 41

~

збаце доламу и прихвате ралицу. Беше Сталета из те поворке, носећи у себи народну коб, и сретну и тешку, као иједан што је био могућник у нашем племену.

Непосредно за њим јежђаху на својим парипима две дреничке поглавице: крупни и дебели Рам Љутан, поглавар племена Берише и његов први помоћник, управо врховни дренички судац, умни и оштри Џемаил Обриња. И најзад још један пешак, опег са обешеном пушком и марамицом на њој као и предводник.

Избивши на превој, вођ се заустави на видном месту и рашири по пушци руке као орао крила, док дружина, како који пристизаше, прште на све стране и поседа по жбуњу да одахне и утре зној. Поглавице такође зауставише коње. Љутанов коњиц беше сав у пени: није ни за њега било шале док је овде изнео његових сто двадесет ока. Рам хтеде да га из захвалности омилује по врату, али од сала не мога руком да досегне, па се насмеја и баци поглед ·на север. Огољена Чичавица суморно протезаше свој хрбат са гдекојим дубом,али Краљица окићена дивном гором, заиста изгледаше као краљица међу својим цругама у Дреници. Љутан погледа и даље преко њих као да очима мераше да ли је ближи Преполац или Пилатовица, или која друга гранична караула на Копаонику. Па се онда окрену дружини крупним арнаутским језиком:

— Јесте ли се уморили, децо 2

= Нисмо, тунгатјета, нисмо — весело гракнуше сви устајући и ту почасти ради према поглавици.

— Седите, одахните, јунаци... Хвала Богу доЂосмо довде са белим образом!.. О, Стал-Кијева, да се ниси омрзнуо 2 |

— Не, у твоје здравље, господару. Баш нимало !

— Жив био!,. Тако ваља... Опет смо своји... Немој да се омрзнеш!..

Но Џемаил Обриња лако одседе коња и позва двојицу, те Љутана, задувана и знојава, спустише на траву. Поглавица се извали као какав навиљак, опружи ноге, навали тешка леђа на обе руке одупрте о земљу под њиме, па благо проговори:

= О, Стал-Кијева, приђи нам ближе, соколе!..