Приповетке / Иво Андрић

6 ИВО АНДРИЋ

проведених у Риму. У онај исти црвенкасти фрањевачки манастир на Виа Мерулана у ком је, млад и пун знања и великих планова, провео три године, слао је сада свог сестрића. Чинило му се као да наставља свој живот.

Али и ту се разочара. Залуду га је препоручивао знанцима.

„Низашто не показује склоности. Само што непрестано расте у шир и у вис. М по свом дожању личи на свашта више него на монаха; ако тако смијем да кажем, пречасни оче“, писали су бискупу из Рима.

„Чист је и скроман, и побожан на свој начин; не показује, истина, ни најмање жеље за свјетским сластима и таштинама, али, на жалост, лишен је потпуно смисла за науку и контемплацију, као и свете покорности према старијима и сношљивости с друговима“, писао је управник завода.

А од фра Марка самог стизала су писма пуна чворастих слова и грешака. у којима је очајно молио стрица да га врати у Крешево.

„Избављајте ме; ја с овим свијетом не могу!“ Да му је само да види Крешево, па ма — као онај хајдук Иван Роша, који се, не смијући никад у родни град, пењао од жеље на планину —, да га само с далека погледа.

Тако је непрестано писао.

Бискуп је чекао да прође година, па или да се младић привикне и поправи, или да га врати у Крешево. Али те исте зиме озебе бискуп и умрије ненадано. Фра Марка опозваше одмах из Рима. На његово мјесто послаше фра Мију Субашића, амбициозна и слабуњава младића.

Сад је већ друга година како је викар овога манастира. Брине се за живеж и вино, надгледа и исплаћује раднике, прима и гости Турке у мусафирхани. |

По ваздан са сељацима и у тешку послу, он изгуби и оно мало стеге и заборави све што е научио. Руке му огрубиле и глас охрапавио. И о-