Приповетке / Иво Андрић

_У МУСАФИРХАНИ Т

нако висок и плећат, окрупња и отежа још више. Порастоше му четињасти брци, преплану у лицу. Још му се чешће уплиће псовка у говор.

Неуспио у наукама, без ујакове заштите, пргав и својеглав: није му био лак живот у манастиру. Најгоре му је што никад не зна кад се фратри с њим ругају а кад озбиљно говоре, па покаткад плане узалуд и изгледа још смјешнији, а покаткад омекша па се пусти у разговоре, а не види да му се у дну трпезарије на глас смију.

Све се више одвајао од осталих фратара. Ријештише га од дужности заједничког обједа и молитве у хору. Дане проводи на њивама или у мусафирхани. Цјенка се и препире са сељацима; и сам узме мотику па копа пред свима; док се вас не узноји, па се у прохладно предвече пуши као бријег посље кише. Или претаче вино у мемљиву подруму, ваља бурад и окађује сумпором. Пресипа по ваздан жито у хамбару, па онда по два дана не може да испере прашину из грла и ушију.

Али поред свега тога има своје часове „милине“ за које нико не зна и не слути. М он сам не зна како му то долази ни када.

Тако, посље неког тешког посла, сједне на кладу, таре зној и одухива, а одједном осјећа како му крв шуми у плећима, у шији, па у глави, све јаче и јаче, док му се глава не занесе и испуни га свега тај шум и некуд понесе. Сједи поднимљен и растворених очију, али му се чини да некуд стреловито лети. М тада и он који не зна ни да лијепо пише ни паметно говори, може, некако, да разумије све, и са самим Богом да говори јасно и слободно.

И иначе код сваког посла он се, док ради, полугласно моли Богу. Покаткад се и с Богом обрачунава на свој начин.

Пресађује тако, посље кишна дана, купус. Сагиба се, буши јамице у мекој лијехи и прстима притиште земљу око пресада. Код сваког струка он шапуће молитву и непрестано понавља: