Приповетке / Иво Андрић

У МУСАФИРХАНИ 18

штењу. И ноћу сања да се бије с ђаволима који се искупили око Мамелемџије. Разгони их спом заломљеном држалицом од секире, али као човјек који се у сну бије, не може никако да размане пуном снагом. А њих је све више, рутави, а само испод зглобова им се види сива жилава кожа. Буди се. Стоји насред собе. Пали свијетло. Боли га рука. Превалио с полице ритуал и анђела од поршулана и одбио му врх од десног крила. Крсти се и опет лијеже.

Мамелеџија све слабији. Не једе. По ваздан јечи склопљених очију. Кезмо се не враћа. Гвардијан се забринуо да му [Гурчин не умре у манастиру. Једно вече Мамелеџији боље, Разведрио сеи живнб, па све отпочиње разговор са фра Марком, који суче фитиље за свијеће. Слушајући га како грозничаво увјерава да му је лакше, фра Марко помисли да би то могло бити пред смрт, приђе постељи и поче живо да га наговара.

Све се више загријавао. М сам се чудио откуд му та лакоћа. Говорио је час по сјећању на проповједнике и књиге, час би се и опет заборавио и обраћао га на свој начин.

— Зар ћеш, болан, и на онај свијет с оним шкембавим Кезмомг Зар не видиш да се вас надуо од пића и поганлукаг Још жив личи на ђавола. Под њим је пакленски капак, куд год иде, па само једног дана кад се отвори, а он усред казана! А ти с њим!

Ту се наљути, заусти неку крупну ријеч, па се брзо поправља и моли га да се сјети „лијепог Исуса и његове Мајке“, и приказује му, све тражећи ријечи, како хришћанин умире и како крштену душу дочекују на оном свијету трубама, сјајем и слављем према коме је свака земаљска сласт ништа.

Турчин се ућутао, покаткад трепне склопљеним вјеђама; Фра Марко се сасвим наднио над њега, посматра га пажљиво, али не може да разабере