Приповетке / Иво Андрић

14 ИВО АПДРИЋ

шта мисли. Лице увијек исто, танко, овално, с напућеним уснама као у пркосна дјечака.

— Само реци: Спаситељ, у помоћи нам био! Реци, Осмо! шапће му фра Марко колико може тише и умиљатије. Турчин ћути. Само тешко дише, поиграва му јабучица.

Мислећи да можда не може да говори, он узе мало распело с крунице која му је висила о боку и принесе му устима.

— Пољуби, Осмо, ово је Спаситељ твој и мој; пољуби да ти прости гријехе и да те прими.

Турчиново леце се једва приметно покрену, капци му затрепташе, а уснама је мицао као да би хтио нешто да изговори, онда напући усне јаче и са великим напором — пљуну. Пљувачка му се цједила низ браду.

Фратар стреловито измаче крст, скочи и истрча мумлајући напоље.

Широк и једноличан шум љетне ноћи. Само под крај љета је небо тако ниско и звијезде тако крупне.

Ухвати се рукама за ограду. Стоји шкрипа пармака. Крв му навалила у главу, од љутине, па неће да се разиђе, него све поново удара. Гледао је преко мрачних стабала, далеко, до У дно неба гдје су почињале звијезде, и говорио као обично, сам себи:

— Нит има горег фратра од мене, нити поганијег Турчина од овог Осме. ја га крстима он — ух! 5 Е Тресе оградом од муке.

Али се полако смирује. Губи се у муклој ноћи, на поглед многих звијезда. Заборавља се. Талас свога уздрхтала тијела преноси на све око себеин чини му се да стреловито броди на неком мору у тами. Небо се над њим видно њише. Одасвуд шум. Грчевито се држи ограде.

Све је на тој великој божјој лађи која путује: варошица и њиве и манастир и мусафирхана.