Приповетке / Иво Андрић

ЋОРКАН И ШВАБИЦА.

Комендија је дошла тихо и безазлено. Док су побијали коље и затезали конопце сакупљала су се само дјеца. Тек другог дана, кад су подиглим циркус и мањи шатор у ком су били нишани за пушкарање, прођоше комендијаши кроз варош. Нибијељен клаун са бубњем, играчица у краткој сукњи од жуте свиле и директор у излизаном фраку и чизмама. Најмили су и Сумбу циганина да свира У зурну пред њима. За њима су ишла безбројна дјеца и Бошко полицај. Макнуше се и дућанџије, и жене су провиривале иза прозора.

И прве вечери су прошле мирно. Док момпи не почеше да се купе у пушкарници и гађају у нишане иза којих су, кад би се погодило, излазиле фигуре од лима. Ковачи који звонко туку у наковањ или дјевојка која маше рупцем. Мало помало постаде општа страст да се гађа у нишан.

Авдага Сарач, некад познат бекрија и сарош а сад човјек ожењен и миран, сваки час препријечи соху на дућанска врата па запане у пушкарнипу. Директорова жена, крупна и сва зборана под лажном плавом фризуром, пуни и додаје пушке. А Авдага само прилегне по тезги и нишане полако. Он гађа увијек само у један нишан; то је онај на средини иза ког се, кад погоди, подигне Леда и по њој полегао лабуд који замахне два три пут крилима, и онда се све спусти иза заклона. Кад не погоди он опсује нешто у бркове и нестрпљиво пружа руку за пуном пушком. Кад погодд он се мало измакне па посматра голу жеву он бјела лима и лабуда на њој и говори сам себи, ·полугласно: