Приповетке / Иво Андрић

ЋОРКАН И ШВАЂИЦА | 27

— Их, кака је бијела, пасја нога!

А очи му сјају као у човјека који је мераклија и на добру пушку и на лијепо женско.

Страст се шири и расте. Мијешају се школска дјеца, младићи и газде. Често долазе шегрти и зову мајсторе а-они их растресено псују и гоне. Авдагин шегрт је био тако бијен да ради тога не смије више да уђе кад га зове него из далека виче: :

— Мајсторе, дошто Мула Мујо из Округле, чека те у дућану.

А мајстор се и не окреће него циља у Леду са лабудом, а ако не погоди онда га гони и бије чим стигне.

— Сиктер и с њим заједно! Шта имам ја с Мула Мујом 2

И прихваћа нову, напуњену пушку.

Али у вече је играчица на жици оно што баца касабу у занос и плијени све што је мушко.

У краткој сукњи и црним дугим чарапама све до кукова, машући малим зеленим амрелом, она прелази цио циркус по затегнутој жипи, клизећи час на једној нози, час на обе. Сви је гледају растворених уста и задивљени, док им у раширеним очима игра свијетло. М кад она, на крају, скочи директору у наручје и ишчезне иза платна, сви су уморни и занесени каода су гледали у звијезде. А послије тога настају страшне пијанке и пјесме и тучњаве. :

Та јефтина играчица из малог циркуса порасла је у касаби до кобне и тајанствене величине. Она је узбуркала вароши, испунила куће шапатом и плачем, и мушка срца великим жељама и заносима. У свијести жена и одраслих кћери она је стално живила (и у сновима) као безлично, љигаво_ и недокучљиво зло.

Само су мала дјеца једнако говорила о акробату и клауну и по ваздан се вјежбала на Мејдану, да доже штап на носу и да једно другом дају громке шамаре који не боле.