Приповетке / Иво Андрић

28 — пив АНДРГЋ

Али на људе је наишло оно скупно лудило и бијес које се јавља покаткад у издвојеним и учмалим срединама.

Тако је с времена на вријеме и прије бивало па се сва касаба, од ма каква незнатна повода, од једном избезуми, и те мале погнуте кућице што изгледају смирено као човјек послије рада, претворе се у пакао. Али овгј пут су се пропили и провалили и они најмирнији и они који су се давно прошли пића и скитње. Једни по цијеле дане и

ноћи не долазе кући, друге доносе крваве или онесвијештене,

Те јесени су шљиве родиле као никад. Продавало се и продавало и опет су све каце биле препуне, прељевале се и шириле на далеко мирис алкохола у врењу. Те је јесени дошла и пјесма: (7, ђердане, мој фердане, моје сухо глашо. А о Госпојини се дигле жене у Чајниче Богородици као ниједне године. И Туркиње им додају по коју пару за зејтин или свијеће, само не би ли помогло да се скине урок и напаст са касабе.

Први који је играчицу видио и почео о њој да говори, и који је најзише лудости и бруке рад ње починио био је Ћоркан.

Син циганке и неког аскера Анадолџа, несребан бастард, он је био и хамал и слуга и помало будала цијеле касабе. (Он је на свим свадбама и свечаностима облачио неке зелене и црвене дроњке и велику капу са лисичјим репом, и играо и пио, као чауш, до несвијести.

(Он је служио сваком и за сваки посао, и готово да и није старио; таквог су га памтили сви и таквог га додаје нараштај нараштају.

Он је послуживао и у циркусу. Мео је, доносио пилотину и воду по дану, а чим падне мрак он се први напије и сузна ока гледа играчину на жици и руком која дрхти удара такт са музиком. А послије представе наставља да пије и двори