Приповетке / Иво Андрић

ЋОРКАН и ШВАЂИЦА 29

газде, јер је он од увијек неминован кад се касаба пропије. У пићу он трабуња о играчици и хвали се како је он једини који је с њом говорио „пемским језиком ко официр какав“. Газде му пале на глави фишек од хартије, мећу му барут у цигару или га залијевају ракијом и бију, да на концу све свршава ружно и страшно. —·

Ћоркан је први плануо, а касаба је одмах прихватила ватру. Увијек се пјева и вришти и шапће о играчици. Предстојник затвара каване и пријети да ће протјерати и циркус и играчицу, али ништа не помаже. Сваки се дан понављају теревенке, и све бјешње. .

А Ћоркан се промјенио као према некој несрећи. Једва стиже да посвршава најнужније свагдање послове, па и то ради као у сну. Заборавља лако. Неће више да пјева кроз чаршију ни игра на раскршћу каошто је прије чинио готово сваки дан. Несвјести му се, и у сну дрхти, стално је на опасним висинама на рубу, и све се више пење. И с тих висина гледа на свој живот и на касабу. У њему расте љубав, а њему се чини да то расту његове снаге.

Освићу јутра с јаком росом. Газде спавају а Ћоркан се диже са сијена и иде да помете дућане, да нанесе воде за циркус.

Пробудио се је с јаком мржњом на сама себе.

Синоћ је јео само кисео купус из расола и није много пио. Па ипак, како је јутрос тежак! Једва се ваља, с ноге на ногу, а пред њим све каода расте нека узбрдица. Терет је на њему за тројицу. За десеторицу, и опет да им буде претешко. Како је тежак!

„А она игра на жици!“ И лака је као перо и ногом трепери и само што не зуји као златна буба, љети, у усијану ваздуху над лучевим кровом. (вашта има на свијету, ни помислити се не може шта све још може бити. Свашта. Свашта! — Све тако неке мисли од којих му се срце шири и он се цио надима и расте.