Приповетке / Иво Андрић

30 ИВО АНДРИЋ

Падају вечери које дуго задржавају над касабом румен сјај јесењег сунца. Чим заноћа и запале се свјетла оживљују пјанци. Почиње комендија. А послије, кад се погасе ђењери испред циркуса и играчица, уморна од биједе, од година и путовања, заспе у зеленим циркуским колима, сви се слегну у механе.

Ту Ћоркан точи газдама и сам пије без сваке мјере много и тумачи им шта је то љубав коју осим њега нико од њих не познаје.

— Ништа се немојте смијати! Нисам ни писмен ни богат, али знам ја и видим све. Смело је мене само откако је она дошла. (Откако ово дође уби ме свеосве; посјече ме па ето! :

Мигдје нема оног свагдањег Ћоркана. Сједи у полусјени. Глава му је пала на груди. То је став војсковође и човјека који мисли. Покаткад кратко уздахне и губи се у говору. |

— Еех, шта ћеш дер И теглио сам ја што није жив човјек теглио. Да ми је све оне џакове соли и жита и све оне фућије воде што сам их ја на својим леђима пренио, затрпао би двије оваке касабе да се никако не виде. — Али нико не зна шта је Ћоркан! Болан, болан ја измећарих шеснес година у Суљаге. Ено му четири сина, сва четири сам их ја на ноге подиго. Дјеца бјесна, к'о господска, па ми узјаши за врат а ногама ме туче у прса, још им отац набавио мамузе и канџију, па бије ли бије. А ја трчим и поњискујем ко ат, само руком заклањам очи да ми не избије. Еј хеј, нигдје ја пријатеља немам. Цркне у некога говече, зовни Ћоркана да огули и закопа. Побјесни штене: по богу, Ћоркане, да убијеш и бациш низ воду. А већ канала ни ђериза није нико очистио има толико година него ја.

Ту подиже високо главу и говори с горким поносом као човјек који је радио и који зна.

— Еј, болан, сви ви закључате свак своју кућу и позаспете а ја онда јако излазим. Обучем оне чакшире још од покојног Сумбула што су ми остале,