Приповетке / Иво Андрић

ЋОРКАН И ШВАБИЦА 31

узмем надничара, па по сву ноћ вучемо ђубре, буре за буретом. Свијет још сутра у јутро пролази па зачепља нос. А у мене првене очи, и вас дрхтим док не попијем полић.

Газде се смију и пљешћу по боковима. Ћоркан јечи и све више пада у ону болну раздражљиву искреност у којој пијанице тако често плачу. Јер се пијану човјеку отвара комад раја у који он никад неће ући.

Тако је било Ћоркану у све ове дане откако се загледао у Швабицу. Стеру се неке бјелине и потреба да се исповједа. Чим се напије, он, заљубљен, види себе „у срцу“ и „какав јест“ и оног другог Ћоркана што копа канале и гробове исарањује све што угине у вароши, што сваки дан игра и тамбура насред чаршије за весеље и забаву дућанџија. И та огромна разлика између та два Ћоркана, то је његов бол рад ког он сад поднимљен и замишљен сједи и кога узалуд покушава да каже, јер је већи од свег што човјек може и помислити, а не рећи. Наставља:

— Ама срцеје у мене!

И бије се громко у груди а једино око му дошло округло и кружи по свима.

— Сва чаршија заједно нема срца колико ја. Ево, престојник је запријетио и ви ћете је сви оставити. А за сто форинти ви би је и у фалаке везали. Али Ћоркан јок! Погинућу, ње не дам. Цар да је, не смије дирнути у њу!

Дахће од сипње и узбуђења. Газде се помало смију, помало и слушају.

Других вечери он заборавља себе потпуно и прича само о Швабици или се сјећа мртвих и плаче љуто каода су јуче помрли.

Тако се понављају дани са представама и пупањем и дјечјом дреком и скривеним плачем по кућама, и великим бијесним пијанкама које само чекају да вече падне и распаљују се саме од себе