Приповетке / Иво Андрић

82 ИВО АНДРЕЋ

и повлаче све за собом. Сва касаба пије. Неки дућани се никако не отварају. Док, једно предвече, неко не пронесе глас да је предстојник коначно наредио да комендија мора за двадесет и четири сата селити.

Управо тај дан је Ћоркан још у подне, док су сви спавали, изишао ван града и крај саме ријеке начинио колибицу од ракитова грања. По подне је заклао јање и метнуо у воду лубенице и ракију и тако чекао газде. Први је дошао Авдага Сарач.

Зелена обала. Испод ногу им гргољи вода, а на колибици се преко дана сасушило лишће па сваки час лагано зашушти у вјетру који иде предвече. Скидоше запонце да замезете док дођу остали. Ћоркан једе а Авдага само мезети умачући овлажен кажипрст у со и једва дотичући сир. Пију одмерено. Запалише. Авдаги сукља дим из бркова.

— А, Ћоркане! А шта би ти с њом кад би ти је дали па рекли, онако, ево ти је, твоја је, па чини с њом што хоћешр Ар

— Море бит не би ништа.

— Ихр!

— Е, не бих је, чини ми се, дотако. Ето!

— Лажеш, пасји сине, сатро би је.

Смјешка се једва видљиво Авдага и пријети му главом.

— Е, не би, валахи, пошто сам жив! Болан, болан, ја заспем, 'вако у вече, на Рагибеговој појати па сањам: она, ко на оној жици, стоји на једној нози, раширила руке, а другом ногом само вако што чини.

И ту Ћоркан испусти залогај из руке и показа дланом како играчица балансира ногом на жици.

— Аман! А ја се пробудим па све руком пипам сијено и фржеве у тавану. МИ дође ми нека жалост, чини ми се срце ми се оволико надуло. Док опет не заспем.