Приповетке / Иво Андрић

84 ИВО АНДРИЋ

пред лаким корацима и раширеним очима касаба је као мрачна играчка.

Гомила застаде; и једва се удјенуше у мали дрвени мост који тутњи под њима.

Сручише се као поток у Заријину механу. (Одмах се прозори захукнуше. Чује се само зурна и подврискивање и мукли тресак. Газда Станоје, кога сва касаба зове Залумац, води коло. Погнут је и сијед али игра добро ипажљиво преплеће ногама. До њега је Шаха, разрока пиганка, мушкобана, па Мангураш, па Авдага и Хаџи Ш]ета, па Санто гвожђар, а кецп је у колу Димшо Сарајлија, кипош са маџарском фризуром.

Над њима игра пара и прашина.

Коло свршава а газда Станоје наређује да му свирају Ћорканову жалост. Вриска, смијех. Пије се и прољева.

— Јаооох !

— Умри Ћоркане!

= Оде ти Швабица!

А Ћоркану се ражалило.

— Е, фала ти, газда (Станоје, што ти мене вечерас увриједи. Толико со и хљеб ми поједосмо заједно, па ти да ме увриједиш. Е баш ти фала! Ако !

И око му сузи. М све је порасло велико и важно. Прошла је поноћ,

(Станоје га мири и говори му тријезно и с висине: - -

— Шути, болан! Попећемо је на жицу још ноћас да игра, па макар...

Прекида га урлик.

— Да игра!

— Чочек!

Све се измијешало. МИ неки нови се придружили. Испадају из механе каода их ко баца. Газда Станоје предводи. Крај њега Ћоркан посрће и говори :