Приповетке / Иво Андрић

ЋОРКАН И ШВАБИЦА. - 85

— Увриједио си ме, досте и пријатељу; ев' овде ме боли!

"Али се не чује ништа од пјесме, свирке и довикивања. |

Пред конаком бијаху побијени мали борићи и храстове гране и повјешани фењери, јер су синоћ официри славили неку свечаност. Они одмах повадише борове и грање. Газда Станоје их реда и командује, па иду као литија, сваки носи борић пред собом или фењер од хартије: И Ћоркану је усадио у руку неку храстову грану, па и он корача несвјесно је држећи и једнако мрмља:

— Толика љубав и дослук па ти мени да речеш, овај...

Стигоше до циркуса. 'оркан баци грану и утрнулом руком пипа платно. Све је још ту. Једни туку у прозоре циркуских кола, други траже улаз у чадор. Све се гура и довикује. Платна сеу мраку бјеласају и њишу.

Помаља се директор са свијећом. Огрнуо се неком кабаницом и подрхтава од студени и страха. (Они га опколили и машу грањем и фењерима.

— Отвара!

— Да се игра!

— Станте да му ја кажем! -

Али сви вичу у један глас. Неко узео па удара свом снагом у жути лимени тас на Мушановој берберници која је одмах поред циркуса.

И Ћоркан заборавио своју жалост, повратила му се смјелост и снага, испео се на неку буради виче газди: |

— Шта престојникг Пилим ја теби и њему. (Она ће да игра, а ти и престојник да држите свијећу. Свијеће да држите!

Сви псују предстојника. Најбјеснији је Ћоркан.

Газда Станоје је најближи до директора, хвата га за капут и сијекући га зеленим хладним очима говори тријезно:

— Камо та дјевојка да играг Платићемо.

3»