Приповетке / Иво Андрић

ЗА ЛОГОРОВАЊА.

Учестали су захуктани Татари, стизале су конакџије, и сад је већ свак жив знао да ће доћи паша и да ће се туде логоровати.

Вишеградски кадија, Абдурахман ефендија Поздерац, човјек мрк и необично дебео, гужвао је дуго међу прстима последњу бујрулдију.

Паша је писао свим „кадијама, мудеризима, сарајевском мутеселимбегу, јеничарском аги и свима агама мртве страже, барјактарима, старим оџаклијама, људима од ријечи и посла“

„На темељу фетве дошла су ми два фермана, да свијету објавим да се босански јунаци и муслимани, с драга срца и који имају вољу да добију царску дову, опреме и снабдију храном и пексимитом и да ме чекају. Ја мислим, с помоћи божјом, кренути на други дан по бајраму, у четвртак, из Травника, са мојом пратњом и тјелесном стражом, преко Сарајева за Вишеград и даље.

Еј ви ефендије и прваци, примите на знање мој полазак. ја од вас не тражим за се ни за своју пратњу никаква трошка ни јела, осим у сваком кадилуку, гдје ћу преноћити по једну ноћ, приправите по хиљаду ока хљеба и пет стотина торби јечма: то нек ме чека спремно, а осталог никаква јела не тражим да ми приправљате. И добро се чувајте да не бисте од сиромашне раје ма једно зрно у моје име узели, нити их мучили. Зато вам се ова бујроулдија шаље са босанског дивана, те кад вам стигне, по њену се садржају равнајте и тако оадите“.

Кадија је мрмљао у мали прозор пун пвијећа;