Приповетке / Иво Андрић

ВА ЛОГОРОВАЊА. 41

— Лијепо, вјере ми. За једну ноћ не тражи ништа него хиљаду ока хљеба и пет стотина торби јечма. Ако ми остане десет дана овдје, а може остати и више, појешће, лијепе ми вјере, и подницу испод мене.

Од бриге и љутње кадија се закашља, зацену и једва себи дође. :

Варош је пуна избјеглица из Ужица, НовогПазара и Сјенице. Све што је бјежало пред КараЂорђем слегло се овде устрашено, голо и босо, без хране и новца. ИМ сад долази још и валија са цијелом пратњом и војском да логорује.

– — О, о, о! Налет, ђаволе! О напасти, скини

Ј ми се с врата!

Био је чувен ради свога тврдичлука исто колико и ради богатства. Није пушио, није пио, јевтино- се одјевао и хранио и откидао од. сваког жива и од рођеног -грла. И као сви прави тврдице, он је мрзио свако давање и ужасавао га је сваки трошак, ма гдје у свијету и ма ради чега год био. Помисао на зејтин који узалуд гори по џамијама не би му дала покаткад да спава. Врхунац среће и најдража ствар на свијету била је за њега мисао на неку готовину која би лежала на сигурну и без промета и ризика расла, расла без престанка. И пошто то у овом свијету није могућно, он је мрзио сав свијет и све његове законе по којима се све колеба, промеће, мијења и троши. Диабетичан и пун кашља и задухе, он по цио дан хрипа, шишти, псује и рачуна. Сазива муктаре, издаје наредбе. Са сузама у гласу препоручује штедњу у времену, у новцу, у мјесту.

— Нема, нема нема! Откуд, по богу брате» Откуд, кад ово и није варош к'о друге што суг Овде не долази друго него јад и несрећа. Поплава, суша, буна, рат! Ах, што неће нека морија и колера па да све одједном подави.

Једва се споразумјеше гдје да смјесте пашуи пратњу му а гдје ордију, како да се скупља и дијели храна и жито. Кадија је сваки час ширио