Приповетке / Иво Андрић

42 ИВО АНДРИЋ

руке, врискао и пљескао се по жутој, дебелој и збораној шији,

— Најбоље ев' овди ми се попните, бујрум! Подајте им све! Ево вам кључи и мехћема, па дијелите. 3

Дођоше гласови да паша путује полако ради велике пратње и пртљага и стаде да се прича о његову раскошу и чудовиштима која води са собом. Причало се да паша не може да вечера док му се не запали десет свијећа „ко рука дебелих“, да води двоје арапчади, мајмуна, птицу што говори и лудог Шех Дедију који може да поједе тридесет обарених. јаја на оброк. Кадија се разбоље. Нареди да му пренесу шиљте од прозора у дно собе, да не гледа на улицу, да не види никог. Јечао је као рањеник. Б

Међутим, гласови су били преувеличани. Уочи петка стиже паша. Истина с много пратње и сандука, али без мајмуна, птице и арапчади. За њим је јахао само Шех Дедија, црвен и масан, на коњу дуге длаке.

У Сулејманбегов огромни чардак стаде и паша и сва његова пратња ИМ још је одјекивао од празнине. Дигоше се мрсни и весели димови.

Војска се смјештала на Околиштима онако како је долазила. А стизали су споро и неуредно и било их је готово увијек мање него што су обећали. Најуреднији су били они из Прозора; била их је равна стотина, а водио их је Салихага Рамљак, човјек висок и оспичав, страствен ловац и надалеко познат ради свог поштења и јунаштва. Они запосједоше Буприју и кулу на њој. Травничани, већином коњаници, били су незадовољни и становима и тајином. Последњи стигоше Сарајлије, завађени и доцкан као увијек. За инат паши који их је у пролазу прекорио ради млитавости, сакупили су цио један барјак људи више него што су смјели. _

(Одмах сутрадан по свом доласку паша је, на софи пред чардаком, примио кадију заједно са